Кратка историја

         Према старим записима, још за време турске владавине, родољубиви власотиначки учитељи су своје ђаке учили правопису који се учио и у матици Србији. Остала су сећања на даскала Стојана, Анђелка Цветковића, Атанаса Здравковића, Михајла Јовановића и Петра Спирића као прве учитеље у Власотинцу, који су својим радом ризиковали да буду кажњени од турских власти или бугарског егзархата, који је настојао да се наметне на овом подручју.  Српске књиге, само њима знаним путевима набављаним из Кнежевине Србије, издаване су на читање писменим Власотинчанима. Оне су најчешће читане на народним окупљањима, славама, поселима и другим згодним приликама.

        У архивама је забележено  да се у то време јављају и први пренумеранти  (претплатници) на „из турских крајева“ (односно југоисточне Србије) на књиге “са српским писменима“. Овде ваља поменути име Раденка Лепојевића, првог забележеног пренумеранта (1843, „од Гаре“), па Димитрија Весовића (1847, „село Власотинац“)... 

        У току српско-турског рата тадашњи власотиначки учитељ Петар Спирић умешно сакрива књиге које је наследио од својих предходника. После ослобођења јужне Србије сакривене књиге враћа у школу и у својој учитељској канцеларији слободно отвара књижницу (библиотеку), да служи на корист свим грађанима Власотинца. Рад младог учитеља није остао незапажен од стране Власотинчана, те му богатији слој, трговци, занатлије и други, помаже у ширењу утицаја српске књиге.

        Највећи број пренумераната био је из редова свештеника, учитеља, занатлија  (Станко Атанацковић Бојаџија, Стојан Јанковић, Димитрије Поповић, Михаило Протић, Стеван Поповић, Онуфрије Поповић, Глигорије Костић, Живојин Поповић, Лазар Миљковић...), чија су имена позната у културном и јавном животу тадашњег Власотинца. Значај књиге и њен свеопшти утицај на духовни живот и васпитање сваког човека добро је схватио  и Костадин Коста Стојановић Стојилковчанин, први председник Среза власотиначког. Он је својим  економским  и трговачким везама куповао књиге у Београду, а потом поклањао учитељ Петровој књижници.  

        Повећањем књижног фонда наметала се  потреба за отварањем читаонице и књижнице у Власотинцу. У ту сврху Коста Стоилковчанин уступа свој локал на месту данашњег платоа испред општине. Власотиначка књижница и читаоница званично је добила одобрење за рад од Министарства просвете Краљевине Србије 1912. године. Када су Бугари окупирали Власотинце 1915. године Књижница је темељно опљачкана, од ње ништа није остало.

        Одмах по ослобођењу, 1919. године, обновљен је њен рад, на иницијативу учитеља Јована П. Јовића. Изнајмњен је приватни локал Милана Валчића, а столице су из својих кућа доносили чланови. По завршетку изградње Народног дома (он је изграђен делом и од пара које је уплатила Књижница, а добивених на име обештећења за ратну штету, као и од сопствених прихода) 1930. год. Народна књижница и читаоница је премештена у тој згради. Ту је добила књижницу , читаоницу и салу за приредбе. Овде се мора нагласити да је предратна Књижница и читаоница, односно Библиотека) била средиште културног живота Власотинца. У њеном оквиру 1926. г. почиње са излажењем Лист Власина, а 1938. г. „дилетантско“ позориште, уз то организују се многи концерти локалних певачких дружина, као и предавања на тада актуелне теме.  

        Са почетком  Другог светског рата Књижница престаје са радом, све до 27.11.1946, када је обновљен њен рад.  Међутим, Књижница није више имала статус и значај као пре рата и предност су добила масовна спортска друштва и разне секције. Послови организовања рада Народне књижнице поверавани су пензионисаним учитељима, а 1954. године, по први пут прима у стални радни однос књижничара, Гордану Лепојевић. Године 1958. Књижница се сели у новоподигнуту  зграду у центру града (преко пута Завичајног музеја). Седамдесете године су обележене колективизацијом, тј. обједињавањем установа сродног карактера у веће целине. Тако је  основан  Културни центар, настао сједињавањем Радничког универзитета “Милош Диманић“,  биоскопа  „29. Новембар“  и Књижнице и читаонице, 26.12.1972.

         У сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе из Ниша, 1979. је отпочела рестаурација старе варошке куће, тзв. „Гигина кућа“. Радови су завршени 1985. године, а објекат је стављен у функцију за потребе Општинске библиотеке. Библиотека је 1998. године постала самостална установа културе, изашавши из састава Културног центра.

 

        1.4.2008. избио је пожар у коме је неповратно нестао богат књижни гонд , званично 14.658 књига, али каснијим  отписивањем та бројка се попела на око 20.000. Непосредно после пожара Библиотека је смештена у сутурен општине, у сасвим неодговарајуће услове. Убрзо се одатле књиге селе у Управну зграду ГП „Црна Трава“. Добивен је на коришћење део приземља, али је због честог и нереалног повећања закупа Библиотека пресељена у просторије некадашње Југобанке а.д. Од 2012. г. Библиотека се поново сели у Управну зграду ГП „Црна Трава“.  Свако пресељење подразумева трауме због преноса полица и књига, њихово оштећење, навикавање радника и корисника на нову адресу...

АРХИВА

ЧЛАНСТВО

Члан Библиотеке може постати сваки грађанин који уплати чланарину према важећем Ценовнику услуга кога доноси Управни одбор Библиотеке. Чланство може бити на годишњем нивоу, шестомесечном, месечном и дневном и од тога зависи висина чланарине. По истеку рока, корисник обнавља упис или му престаје чланство.

 

ЕЛЕКТРОНСКИ КАТАЛОГ

ПРАТИТЕ НАС

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

     

        

Ко је на мрежи: 34 гостију и нема пријављених чланова

Број прегледа чланака
57716

Copyright © 2014. All Rights Reserved.

Izrada Sajta Euproweb.com