„Значај ослобођења Власотинца 10/22. децембра 1877. године сопственим снагама његовог становништва био је веома велики уопште у стратегијским плановима српске војске у ратовању са Турцима. Власотинце је ослобођено пре него сва околна варошка места у његовом окружењу: Ниш, Бела Паланка, Пирот, Лесковац. То ослобођење било је дело једног спонтаног али добро организованог народног устанка, чим се српска војска, неколико дана по преласку границе, нашла у долини Нишаве са северне стране, и заузимања Чеченског моста на Јужној Морави, 8/20. децембра 1877, чиме је“пресечена непријатељска веза између Лесковца и Ниша у овом правцу.“ Овој значајној историјској чињеници треба додати и срећну околност да у самом Власотинцу није било ни турског цивилног становништва ни турске војске, сем представника цивилне власти. Жива народна ослободилачка свест Власотинчана, као и интензивне политичке везе народних првака власотиначког краја са представницима српске владе такође су у многоме томе допринели, али су масовни покрет већ раније тајно организованог становништва и одлучност и одважност људи били пресудни за сам чин ослобођења Власотинца.“
Владимир Стојанчевић, Ослобођење Власотинца,
битка на Косовици и Грделици и крај турске власти у власотиначком срезу,
Власотиначки зборник 1, Културни центар Власотинца, 2003,8.
