„Власотинце као варош одвојило се је од осталих турских вароши. Док Ниш, Пирот, Лесковац и Врање имају изглед турских вароши, дотле се Власотинце приближава нашим варошицама. У Власотинцу нема зидом ограђених авлија, да сајбија не види белог бога на сокаку, ни ко њега у авлији, нема оних ћорсокака као у осталим турским варошима, куће чисте, окречене, ћерамидом покривене и лицем окренуте ка улици. Има и двоспратних кућа. Пијаца и сокаци су калдрмисани и чисти, као у каквој европској вароши. На први поглед кад сам ушао у Власотинце учинило ми се да улазим у наш Крушевац.“
Михајло Марковић, Моје успомене, Београд 1906, 270
