Не сматра се без разлога да је радост већа ако се подели са неким. Зато и ми у Библиотеци кад год можемо, а за дан своје установе то сматрамо обавезом, радост својих годишњица увек поделимо са неким. Управо због тога смо део свог програма обележавања 131 године постојања Библиотеке, којег
admin
379 posts
Вече препуно смеха и доброг расположења, у препуном холу Гигине куће, на прави је начин представило једну од књига коју смо издали претходне године. Реч је збирци шаљивих питања и одговора које је сакупио Станиша Стојиљковић Нине, познатији као „Нине са Власине“. Овом својом књигом он је још једном потврдио
Уторак, 13. мај, други дан Недеље Библиотеке, коју обележавамо под слоганом „131 година – трајање које обавезује (1894-2025)“ био је посвећен Фонду некњижне грађе, који има наша библиотека. Овај фонд, довољно богат да нам омогућава, годинама уназад, да припремимо и одштампамо неколико десетина књига, да организујемо велики број изложби, сваким
Недељу Библиотеке, од 12. до 16. маја, ове године организујемо под слоганом „131 година – Трајање које обавезује (1894-2025)“. Управо зато, одлучили смо да први дан свог слављеничког програма посветимо нашим најмлађим члановима – деци из Предшколске установе „Милка Диманић“. Пошто је 11. мај Светски дан писања писама, замолили смо
Сам наслов књиге коју смо представили у уторак, 29. априла, у Читаоници Завичајног одељења, у Гигиној кући, био је довољно интересантан да окупи велики број заинтересованих слушалаца. Још када се томе додају имена говорника – академика проф. др Данила Басте, уреднице Телевизије „Храм“ Мире Лилић Мочовић, научног сарадника у Институту
Светски дан књиге, 23. април, обележили смо гостовањем у Библиотеци „Вук Караџић“ у Бојнику, где смо представили једну од књига из нашег издавачког опуса. Ради се о књизи песама Николе Момчиловића „После поноћи“, о којој су, осим аутора, говорили и Весна Петковић Пешић, чланица Књижевног клуба „Росуља“ и директор наше
Интересовање грађана и ученика градских основних и средњих школа за својеврстан час историје посвећен учитељу Петру Спирићу, било је изузетно велико. Рекли би смо потпуно разумљиво, јер је учитељ Петар својим животом и делом заслужио много више поштовања и памћења него што га сада има. Час, односно предавање организовала је
