Четврти број Власотиначког зборника представљен је званично 23. јуна у кругу неколико аутора и представника медија. Дуго очекиван и припреман, чије је излажење довођено у питање, ипак је угледао светлост дана. Изашао читавих 14 година после претходног броја, изазивао је контроверзе и код уредништва, и код аутора и код заинтересованих читалаца. Управо то је био разлог да Срба Такић, директор библиотеке и уредник Зборника, организује представљање за мали број оних који су сарађивали у припреми.„Теме овог нашег окупљања нека буду: захтеви, потребе, могућности и перспективе Зборника,” отворио је он дискусију, доводећи у питање наставак рада на новом броју.
„Излажење Зборника не сме се доводити у питање,” био је директан први говорник, Драган Видосављевић. „Не мора да излази у одређеном временском термину, има таквих примера и у другим срединама, али важно је да га има. Он је постао, слободан сам да кажем, културни бренд Власотинца, нека га издаје Библиотека или неко удружење – само нека живи.”
„Зборник је најзначајнија књига Власотинца,” такође је био директан у оцењивању Саша Станковић. „Његовим нестајањем ускратићемо генерацијама које долазе право да упознају и да воле своје Власотинце. Сврставање у теме зборника неких личности, које су својим радом оставиле траг, убаштињујемо их као Власотинчане,” казао је он, изражавајући уједно бојазан да неке средине, као на пример Лесковац, дајући имена улицама или, једноставно, пишући о њима, неке Власотинчане назива својим. „Тако ће и постати њихови, мада су родом одавде,” закључио је он, дајући као пример предратног индустријалца Владу Илића или недавно преминулог глумца Богољуба Митића Мизу.
„Многе теме су остале необрађене и чекају нове истраживаче и нове зборнике,” упозорила је Даница Валчић. „Зато се не сме одустати од рада на новим бројевима, а ми старији имамо обавезу да упућујемо млађе и помажемо им!”
„Грехота је размишљати о гашењу Зборника. Мени је објављивање рада у њему било важно због стицања стручног звања, а сигуран сам да је пре мене помагао у сазнавању и учењу великом броју људи,” похвалио се Владимир Митровић, обећавши наставак сарадње.
„Зборник је путоказ и усмерење многима, нарочито онима који су се или ће се бавити научним радом. Не могу да замислим колико података и чињеница о Власотинцу и његовим људима не бисмо знали да нам нема Зборника,” казао је Сава Ћукаловић, одбацујући сваку помисао за његово гашење.
„Треба размишљати о подмлађивању сарадника, а не о гашењу,” био је конкретан Зоран Станковић, обећавши да и он сам, иако у поодмаклом животном добу, и даље пише и жели да сарађује у припреми новог броја.
„Доласком у Библиотеку схватила сам значај рада на Зборнику и сама сам дала допринос својим радом о власотиначком селу Брезовица. Сматрам да не треба ни да се размишља о прекидању његовог постајања, већ је потребно да нас млађе, нове сараднике, они старији и искуснији упуте у начин прикупљања података, приступа архивама, старим и значајним документима… Неопходно је отворити врата новим, младим сарадницима, жељним да се баве писањем о свом граду,” казала је Јована Петковић.
„Као студент користила сам Зборнике за писање неких радова, а сада када радим у Библиотеци и када могу да допринесем његовом излажењу, нисам сагласна са размишљањима о његовом гашењу. Зборник мора да постоји због свих нас, и млађих и старијих, и добро је да искористимо док су овде искуснији аутори који могу нама који тек долазимо да помажу и усмеравају нас ка истраживању и писању,” рекла је Сандра Коцанвић.
„Рад на Зборнику подразумева ентузијазам, без љубави да га има и да се, чак и уз одређена одрицања и жртве, да свој допринос, он не би постојао. Мислим да никоме од нас овде присутних не мањка та жеља да се заложимо и изборимо да нам Зборник траје, зато ми је довођење у питање његовог излажења чудно,” била је јасна Светлана Станковић.
„Можда треба размислити како мотивисати будуће, пре свега млађе ауторе. Како обезбедити бодовање приложених радова, осигурати УДК бројеве те тако приволети оне којима је неопходно да објављују своја истраживања да за то имају потпуну сатисфакцију,” предложио је на крају Бобан Димитријевић.
На крају расправе, као закључак, наметнула се обавеза постојања Зборника. Чак и они сумњичави ипак су били сагласни да се морају наћи начини да се почне са размишљањима за следећи број.
