Треће дешавање у оквиру овогодишњег програма Светосавске недеље У сусрет светом Сави, које је организовала наша библиотека, било је посвећено представљању још једне књиге Радивоја Б. Прикића, коју смо издали претходне године – Културни, забавни и спортски живот Власотинца и околине од 1878. до 1941. године.
У галерији Миодраг Нагорни, у Гигиној кући, у петак, 24. јануара, окупило се још више знатижељних слушалаца него претходне вечери, када је, такође, представљена једна Прикићева књига. Можда је разлог томе сама тема, а можда је то заслуга оних људи, присутних дан раније, који су сада дошли са својим пријатељима, које занимају догађаји о којима се говори у књизи.
Било како било, уводна реч уредника књиге, Србе Такића, била је инспиративна за успешан наставак ове вечери: „Колико ли је имена, колико духовних (групних и појединачних) напора у тим настојањима да се од себе да што више, да се покаже и докаже, да се прослави свој род и вера – остало незабележено, заувек прекривено велом заборава? То ће остати непознато, запамћено једино као ‘наслеђе генерација’, као ‘дух средине’, као талог времена’ – којим су се крчили путеви новом, напреднијем, бољем. А опет, колико ће заслужних за Власотинце какво га данас знамо, за Власотиначане какви они данас јесу остати упамћено јер их је од заборава сачувао Радивоје Б. Прикић, настављајући мисију свога оца Борислава, записивача, сакупљача и чувара сећања на минула времена. Реч је, свакако, о завидном броју, а то богатство у записима и документима сведок је трајања места које своје име дугује (биће – не без разлога) словенском богу природе Власу (Волосу, Велесу)“.
Као да се појава ове Прикићеве књиге очекивала као нешто неопходно, подразумевајуће, њено представљање се претворило у пријатељски разговор, препун упадица и коментара, којима су драж давала присећања присутних на догађаје и људе помињане у књизи. Једни су потврђивали записано, други су га допуњавали својим сазнањима. Они који су за ову прилику дошли из Лесковца, Грделице и других места, а родом су Власотинчани, били су разговорљивији и жељнији подсећања на своју старину и породичне корене. Ипак, радост се свима њима читала са лица, поносим на „оно наше што некад бејаше“.
Верујемо да ће значај ове књиге, као и других Прикићевих дела, протеком времена бити све већи, и све ће се више она тражити и проучавати, све чешће ће се узимати као извор података и талон од кога се нашироко распростиру завичајна сећања и осећања.