Упорна у настојању да очува сећања не људе и догађаје који су обележили време за нама, наша установа организује дешавања, припрема и штампа публикације, организује предавања и изложбе, сакупља и чува писану и некњижну грађу.
Изрека „Не се знаје, Заре игра“ настала је пре 70 година у Власотинцу, на утакмици Власина – Дубочица (3 : 4), играној 25. 5. 1952. године. Она нам говори да ништа није готово док не буде готово, упућује на стрпљење, упорност и труд. Популарна је и позната широм Балкана, свуда где се говори језицима сродним нашем.
На њу, али и на време у коме је настала, желели смо да подсетимо у вечери 9. јуна. Када се већ говори о прошлом, а тако актуелном, нисмо могли да изаберемо бољи простор од „Виле Гуњетинац“. Захваљујући разумевању и предусретљивости власника Николе Миленковића, песмом и речју „на оно наше што некад бејаше“ подсетили су нас Драгослав Гиле Бранковић и Срђан Сиђа Живковић.
Гиле је говорио делове из монодраме Радета Јовића „Не се знаје, Заре игра“ и из других са којима је наступао, са једнаким успехом, широм Србије. Сиђа, као истински мајстор на гитари и одличан певач, подсетио нас је на музичке хитове из тог времена. Обојица су више пута награђивани аплаузима и тек је фајронт успео да прекине њихове наступе. Рекли бисмо – лепо вече завичајне носталгије.
