„Ујутру се рано кренемо форсираним маршем напред; марширали смо кроз романтичне пределе по мутном и здраво хладном времену, док не стигнемо око 4 сахата по подне пред Власотинце. Ту нас дочека учитељ са упарађеном школом ђака, свештенство са литијом и силан чист, храбар и дичан српски народ; ту се братски поздрависмо па пођемо сви у варош. Тронут сам био и до крајности потрешен овим ретким дочеком, а уверен сам да се нисам нигда слађе прекрстио но тада; крстећи се шаптах ове речи: „Боже праведни и велики, хвала ти што нас доведе здраве и веселе, да избавимо ову јадну но красну браћу нашу турскога ига и зулума…“ Власотинце је мало јуначко гнездо, у коме живе прави Срби чувени са свога патриотизма и јунаштва; док смо ми овде дошли били су они већ Турке моткама, а имали су своје тојагашке легије…Људи су иначе доста имућни, предео диван, романтичан, а виногради изванредни.“
Андра Книћанин, Ратни дневник, Књига друга, Други рат 1877-1878. Београд 1880, 283-284.