Са пуно је права Стеван Сремац, у причи „Путујуће друштво“, тврдио: „Ама, шта ви: Власотинце! Ако за две године не буде онде и кифли и земичака да нисам који сам! Ви не знате како се овде гигантским кораком корача у цивилизацију!“
Као потврду тога, а на Дан жена, овде морамо, кроз кратки допис, да дамо одличан пример за наведену тврду. Указаћемо на положај жена и женске младежи – у образовању, непосредно по ослобођењу од Турака и припајања наших крајева Кнежевини Србији.
Станислав Горуновић, у другом броју Власотиначког зборника („Основна школа у Власотинцу“), прецизно наводи: „По попису од 1879. године, Власотинце се истицало по броју писмених становника: 432 писмена мукарца и 32 писмене жене, од укупно 2626 становника. У то време, у много већем Нишу свега 732 мушкарца била су писмена, а у Врању је било 27 писмених жена. У поређењу са другим срезовима у данашњем Јужноморавскиом региону, може се слободно рећи да је наш срез имао више писмених становника него многи други градови…“!
Допуну ове тврдње дао је Милан Ђ. Милићевић („Краљевина Србија (Нови крајеви)“, Београд 1884): „…Ту је и основна мушка школа с четри наставника а 173 ђака, и женска школа с две учитељке и 59 ученица…“!
Др Стојан Ценић, у својој књизи „Образовање одраслих на југу Србије (1878-1941)“ на ову тему износи интересантне чињенице: „За културну еманципацију српског народа у периоду 1870-1900. значајна је и појава првог васпитног рада са женама. Наиме, отварањем прве женске коле у Крагујевцу, 1875, а посебно женске стручне учитељске школе у Београду, 1896, створене су могућности да се код жена негује стручно образовање…“!
Наравно да смо се и ми потрудили да дамо допринос овој теми, па смо, трагајући у „Државним шематизмима Књажевства Србије“, нашли имена првих учитељки основних женских школа у Власотинцима!
У Шематизму за 1880. годину то је Јелена Протићка, за 1881. годину Јелена Јовановићева. У 1882. години налазимо име Јелене Јовановићке (биће да је то она иста учитељица, која се између два постављења удала).
Већ 1883. године (четврте године по отварању женске школе) у Власотинцима има четри одељења и две учитељице – Драгиња Нешковићка (која је водила је 3. и 4. разред), и Љубица В. Протићка (која је водила је 1. и 2. разред).
Мада смо записали имена и свих осталих постављених учитељки у Шематизму, закључно са 1911. годином, оставићемо те податке за неку другу прилику. За кратки приказ који нам је био намера уз празник жена и ово је довољно. Да потврди мишљење познатог књижевника о Власотинцу као нарочитој вароши, у којој се, поред других важних ствари, велика пажња исказује и „школовању женскиња“.
Имајући све ове чињенице на уму, недавно смо нашем женском хору (који још увек трага за својим именом) предложили да се назове Јелена. Наравно, мислили смо на прве учитељице које су описмењавале женску младеж у нашем Власотинцу – у она претешка времена, када су наши крајеви, тек ослобођени од турскога зулума, придружени мајчици Србији. Одговора од њих још увек нема, нити је хору дато име.
