Још својом првом збирком песама „Сунчеве бројанице,” објављеној већ далеке 2009. године, Јелена Сарић Цветковић скренула је пажњу на себе и свој литерерни дар. У међувремену је завршила Средњу медицинску школу у Лесковцу, затим Филолошки факултет у Београду. Стигла је и да се уда, да оснује удружење МУК (Млади Уметници Културе), да са њима изда заједничку збирку… и да пише, учествује на литерарним конкусима, осваја награде, објављује у више часописа. Сада је на мастер студијама и – ево са новом, тек изашлом, песничком збирком „Пут”.
Књигу је издала наша библиотека, а њено предстаљање обављено је у Галерији Културног центра на кеју, у петак 24. новембра. Припремајући књигу, Јелена је окупила бројне сараднике, што је дару њеног песничког изражавања дало још већу лепоту и визуелну аутентичност. О њој су говорили Срба Такић, уредник, Драган Ђорђевић, један од рецензената и Саша Станковић, професор српског језика у Гимназији ,,Стеван Јаковљевић”. Својим наступима ово вече обогатили су рецитатори, гимназијалци Марта Митровић и Петар Вељковић, као и Светлана Станковић, надахнутим и одмереним наступом, као водитељ програма.
У уводној речи, Срба Такић, који је био уредник и Јеленине прве књиге „Сунчеве бројанице,” тада у издању Фондације даровитих „Христифор Црниловић,” нагласио је да се већ са првом збирком могао наслутити њен развој и песнички пут: „Познајући њен таленат и амбициозност, слободан сам да кажем да је ова књига тек једна од цигли на њеном путу успеха у свету поезије.”
„Јелена је овом књигом рекла оно што кажу зрели песници својим делима – не могу да променим свет, али могу да га својим делом учиним лепшим,” рекао је Дејан Ђорђевић, закључивши да је првенствени задатак песника човек и свет у коме живи, да мора желети да их разуме, да их опева и да тако утиче на њихово побољшавање.
Професор Саша Станковић, који, како је нагаласио, прати Јеленин песнички развој од средњошколских дана, потврдио је да збирка песама „Пут” зрачи зрелошћу у разумевању стварности, а пошто се песници као такви потврђују тек својом другом збирком, можемо закључити да је она овом књигом на велика врата ушла у свет поезије. „Наравно,” додао је он, „не желим да је похвалама опустимо, већ очекујемо да њена трећа песмарица буде још боља.”
На крају програма, Јелена Сарић Цветковић, захваљујући се на лепим речима и честиткама, истакла је да је своју другу песничку збирку назвала „Пут” као метафору за одрастање, сазнавање и сазревање: „Наше мисли знају да нам буду највећи непријатељи, а ја сам спас нашла у поезији, желећи да њоме улепшам свет у коме живимо!”
Остављајући ову њену поруку за крај овог приказа и као најбољи завршетак вечери, још да додамо да је интересовање за представљање било велико и да је Галерија била пуна заинтересованог света, Јелениних пријатеља, али и пријатеља поезије и лепих речи, који су нам у ова турбулентна времена и те како потребни.
